Pismo za mog drugog prijatelja

Kažu da je čovek koji za života stekne jednog pravog prijatelja srećan čovek, a ako nekim čudom stekne dva prava - da je već ludo srećan čovek. Sada, iz ove teške perspektive, ne znam kako bih smatrao sebe, kao čoveka koji je sa nepunih četrdeset godina svog života ispratio dva prava prijatelja. Iako sam imao privilegiju i zadovoljstvo da sa njima provedem skoro pa celokupan dosadašnji život, ne mogu da se otmem turobnom utisku da je sve prerano, da je nit pokidana nasilno, da su oteti, prekinuti. Razumem da gotovo svi sa ovog sveta idemo nedorečeni, da je uvek imalo štošta da se doradi, ispravi, da je toliko prilika propušteno u svakom pojedinačnom životu, da je svako imao da kaže još ponešto. Ali svi znamo kako otprilike zamišljamo kraj života - u dubokoj starosti, kada čovek više ni nema niti može šta da dâ, gde ostaje samo eventualni žal za propuštenim usled usađene nemarnosti, što je svakako u redu i skladu sa rečju insan (zaboravan). A ovako je sve naprasno, strašno, nemilosrdno...

Taj Mitar mi je bio kao mlađi brat. Sreli smo se prvi put pre nekih dvadesetak godina kada smo počeli da razvijamo jednu hip-hop priču. Povučen i sramežljiv, nesiguran u sve što radi i dotakne, bez tragova samopouzdanja, a ja par godina stariji samo koliko da to primetim kod njega. Nisam svakako bio sušta suprotnost, čak naprotiv, razumeo sam te njegove teskobe i borbe, zato sam se od starta nekako zaštitnički postavio prema njemu. On je mojoj određenoj zatvorenosti prema drugim ljudima stao na put svojom otvorenošću. Kada ti neko otkrije svoju nutrinu do same srži, čovek ne može ostati ravnodušan i svakako ne zatvoren. Zato sam sa njim imao jednu, za mene, ludačku otvorenost. I tu kreće naše kratko ali divno putovanje.

Zeman grada

Listajući čuvenu monografiju „Novi Pazar u vaktu i zemanu“, gospođe Muradije Kahrović Jerebičanin, čovek prosto ne može a da ne upadne u neizbežni

sevdah sa vremenom i istorijom grada. Stare fotografije čaršije, ljudi, svakovrsnih prilika, dućana, porodičnih i prijateljskih okupljanja bude u čoveku jednu vrstu kolektivnog sećanja i onu urođenu nostalgiju prema vremenima nakadašnjim, prema jednostavnosti ljudskog života koji se nekada odvijao ulicama grada kojim koračamo i dan danas kada se Pazar neverovatnom brzinom transformiše u neki, izgledom, potpuno novi i drugačiji grad. Nije potrebno biti ni odviše star da bi se uočila velika promena u okruženju, jer bi nam jedan prosečan tridesetogodišnjak mogao štošta ispričati čega se kao dete sasvim dobro seća, a gde danas nema mnogo tragova od njegove priče. Da ne ulazimo u ono što bi nam starije generacije grada mogle sročiti. Činjenica da Novi Pazar raste trebalo bi da nam godi, da izazove zadovoljstvo i ponos u odnosu na sve one gradove koji su osuđeni na hroničnu stagnaciju ili, ne daj Bože, odumiranje. A sada, opet, različiti su pogledi na pravac razvoja našeg šehera, jer svako ima neku svoju viziju i osećaj kako bi grad trebalo da izgleda, šta se mora sačuvati od čeljusti vremena i koji se delovi čaršije ne smeju menjati već samo pažljivo restaurirati.

Jedna druga činjenica jeste da smo nemarni i neodgovorni prema bremenu onog nekadašnjeg Pazara, prema emanetu koji su nam ostavili istorijski sugrađani, oni koji nisu mogli nazreti izgled današnjeg grada kao što ni mi ne možemo naslutiti kakvu buduću panoramu. Iz užeg centra nestaju bašče i avlije, onaj ukras i identitet starih neimara, a na njihovo mesto dolaze moderni stambeni monstrumi, zgrade od više desetina stanova čija je ekspanzija tako intenzivna da se čovek može hladno zapitati da li smo i ranije znali za taj arhitektonski izum - stambenu zgradu! Ali, jedno je sigurno, sa ovim građevinskim prekrajanjem se definitivno nazire kraj starom Pazaru, sa kojim nestaju i već sada neveliki obrisi koji se još uvek primećuju u senci višespratnica. Sokaci postaju blokovi, a hanovi i dućani mlečni restorani. No, kao što pomenuh, grad raste i razvija se, te su betonska osnaženja i rušenja putem urbanizacije neminovan put ka modernom šeheru, što je teška istina za sve one koji osećaju duh begovskih kuća, đul-bašči, hanova, hamama, ćerpiča, kaldrme, divanhane, dućana sa ćepencima i svega što je sačinjavalo etos čaršije ne tako davne prošlosti.

Pismo za mog prijatelja

Do šeste ili sedme godine života sam bio ubeđen da si mi rođeni brat. Pričaju mi da smo često delili krevetac, toga se naravno ne sećam, ali da smo stanove, koji su vrata do vrata, delili - toga se svakako sećam. Čak si i pao sa terase mog stana i po tome postao čuven u kraju kao lik koji je preživeo pad sa terase. Onda si do zadnjeg svog dana zbijao šale na taj događaj govoreći kako sam te ja gurnuo, a u stvari si bio šeprtljast ali blesavo hrabar. Dakako, naš poštar Salko je uspeo da ti koliko-toliko ublaži pad trčeći koliko je mogao kada je video da padaš. Od tada si slabije čuo na jedno uho. Čuvala nas je ista dadilja, Šaka. Čini mi se da smo se u neko isto vreme i krišom osunetili u ono komunističko vreme, ni ne znajući da je to naše bilo skriveno dok nismo videli Anela kako sa žezlom, pompeznim odelom i velikom kapom nalik na krunu protinje glavu kroz šiber Mercedesa i uz pratnju i sviranje drugih automobila kreće na svečano obrezivanje.

Koliko smo samo žetona potrošili kod rahmetli Isa preko puta Trše, dok još nismo ni pošli u školu, koga je potom nasledio Zeko. Ti si imao prvi i jedini Commodore 64 koji sam ikada video i igrao. A onda kada su velike konzolne skalamerije za zabavu zamenjene mnogo manjim (Sega Mega Drive, XBOX, Nintendo 64, Supernintendo, Playstation...) - došla je era Hazira i besomučno „spavanje“ u njegovom lokalu. Moj rahmetli otac bi nam uvek, kada bi krenuli na igrice, govorio da smo mu (Haziru) ti i ja ukrovili kuću.

Kada ne bi mogli da nas uvuku u kuće uveče, naši su provalili priču o Crnoj Trojci koja kombijem kupi decu što su vani i posle dubokog akšama (interesantno, ali ja sam kombi Crne Trojke uvek zamišljao da je crne boje sa crvenom trojkom preko njega, nalik na ona vozila za novinarske ekipe). Zatim su nam malo starije generacije prosule priču o Štiklatom Bradatom koji svaku noć dolazi iza zgrade i čeka da nas pohvata, pa bi se mi međusobno bodrili ko će da ode da proveri je li to stvarno istina, te kako niko sâm ne bi smeo da ode krenuli bi svi zajedno. Negde na pola puta bi samo neko odvalio: Štiklati Bradati!, nakon čega bismo svi glavom bez obzira krenuli da trčimo nazad, a onda bi svaki od nas tvrdio da ga je video.

Strah od ugašenog televizora (II deo)

Ugašen televizor kao stanje u kući postaje sve manje mogućno. Kako vreme prolazi taj izraz sve više naginje oksimoronu, stilskoj figuri koja za cilj ima da prikaže paradoksalan spoj. A kako i ne bi kada sa druge strane stoje ogromne industrije koje za cilj imaju pospešivanje kvaliteta slike i funkcija samog televizora, kada se brojni kablovski operateri utrkuju koji će imati više kanala u ponudi kako bi se što bolje, delotvornije i isplativije pokazao potencijalnim korisnicima. Pa koja je onda svrha ugašenog televizora ako sve to uzmemo u obzir? Zašto davati toliki novac za moderne, pametne televizore i plaćati kablovsku svakog meseca ako poenta nije u gledanju i uživanju u televizijskim kanalima koji su nam na raspolaganju? Naravno, živimo u vremenu kada je gotovo nemoguće potpuno utuliti tv prijemnik, a i nije potrebno to učiniti, nikakav ekstremum nije dobar i valjan, već je poželjno naći meru i kvalitet. Za to je svakako neophodno da čovek više vremena provodi u tihoj samoći sa mislima svojim, uz knjigu, dobar časopis ili kvalitetno društvo. U takvim momentima čovek oseća sebe i svoju bitnost, saznaje kakvu realnost, razvija misao, uči da bira što je dobro i korisno, prepoznaje jeftinu priču i demagogiju, i nesporno postaje sumnjičav.

Egzistencijalni strah od lajkovanja

Orvel. 1984. Može se komotno reći 1984. pa nadalje. Praćenje. Uhođenje. Ucenjivanje. Iznuđivanje. Moderna politička scena tako funkcioniše. Savremene komunikacione tehnologije pružaju mogućnost neprestanog nadgledanja pojedinaca, njihovog ponašanja, kao i ponašanja njihovih najbližih. To se više ne mora kriti, niti se krije; više nisu potrebne uhode koje se vešto šunjaju i prikrivaju, već samo vredan i radan čovek koji je spreman da bulji u kompjuter dovoljno vremena, da revnosno žrtvuje deliće svog života provodeći sate i sate na društvenim mrežama, prateći i pisajući izveštaje koje uredno šalje višim instancama. Svi sve prate i nadgledaju: ko šta lajkuje, ko šta šeruje (deli) i koliko, kakvi se statusi objavljuju. Kada se sve to uzme u obzir i ne treba da nas čudi kada u bliskoj budućnosti bude sve više onih koji pate od manije gonjenja.

Veliki brat posmatra! Jedinka više ne dela po svojoj volji, u glavi se stvara jaz koji razdvaja i prekriva istinsko sopstvo niskim pobudama, željama za prilikom koju valja iskoristiti, društvenim činom kojem se animalno stremi. Više instance su to prepoznale, ne posredstvom znanja iz analitičke psihologije, već preko prijašnjih vođa, putem svedočanstava i jefitnih trikova kojim se animiraju mase i uplašena jedinka. Čovek koji na to pristane gubi svest o slobodi, gubi osećaj slobode, sve dok je u kratkom periodu ne izjednači sa ropstvom. A, „kada se Gospodar ne vidi, ropstvo mnogo liči na slobodu“ (V. Djurant). Uništite čoveku perspektivu i dobićete šuplje telo koje vidi samo mrak, koje živi u sadašnjosti i u njoj strahuje od te tame koja se otvara ispred kao bezdan.

Ali, čovek... Nejako biće željno vulgarne moći, krči sebi put u isti taj bezdan ne birajući sredstva. No, kad-tad stigne do jedne tačke na kojoj ga dohvati ono ljudsko (svi to nosimo u sebi), kada se mora okrenuti i pogledati sve što je ostavio za sobom, jer mu je prošlost bliža od budućnosti. A lepo je Mefistofeles rekao Faustu: „Sad smo opet na kraju svoje dovitljivosti, ondje gdje vi ljudi pomerite sa pameću. Što si se udružio sa nama kada ne možeš sa nama ostati do kraja? Hoćeš da letiš, a bojiš se vrtoglavice? Jesmo li se mi tebi nametnuli ili ti nama?“ (Faust, J. V. Gete).

Ogled o javljanju (ili pozdravi se, jadan)

Javljanje (pozdravljanje) drugom čoveku prati identifikaciju te osobe u našoj memoriji. To lice ispliva kao neko koga bismo trebali pozdraviti (na bilo koji način) i tako iskazati prijateljstvo, poštovanje, jačinu i stabilnost svog pamćenja, ukazujući time na jednu kulturnu i civilizacijsku tekovinu (kao i vaspitnu) koju smo dohvatili. Mnoga istraživanja su pokazala da to nije svojstveno samo čoveku, već se isti (ili sličan) obrazac identifikacije nalazi diljem životinjskog sveta. Ali, kod čoveka je to jedan vrlo važan momenat koji, ako usled nekog razloga izostane, može dovesti do žešćih nesporazuma, ljutnje jedne strane što je druga nije prepoznala na ulici, kidanja krhkih prijateljstava, potom osvetničkih neuzvraćenih pozdrava (zatezanja) i tako dalje.

Kao i u svakoj ljudskoj delatnosti, tako se i ovde izdvajaju određene kategorije ljudi koji umesto sporazumevanja prave nesporazume, te tako jednu vrlo prostu stvar komplikuju do krajnjih granica uz nejasne razloge (njima su, pak, možda jasni) i stvaraju prilično neprijatnu situaciju drugima, a to je da nam izvesna osoba ne uzvrati pozdrav (nikako ili ne kako očekujemo) pa nam tako osmeh ostane na licu usamljen, klimanje glave se ispostavi nepotrebno, ruka ostane u vazduhu, reči odu nikome u etar i mnoge druge volšebne okolnosti (ljudi engleskog govornog područja imaju adekvatnu reč za te situacije koja tako i zvuči - awkward).

Ako me pitaš ko sam

Čovek. To je biće samoobmane (ili obmane), biće podele. Njegova težnja za identifikacijom je ukoričena u samim začecima svesti, u najranijim godinama. Potraga za „srodnom“ grupacijom kojoj će se prikloniti traje i nestaje sa njim samim. Mnoge kategorije stiče rođenjem, druge mu bivaju nametnute bilo od roditelja, sredine u kojoj raste ili od strane kojeg drugog faktora, te se tako formira kao jedinka u mnoštvu, pripadnik nečega što često ni sam ne razume, pešak koji hoda putevima za koje nema pojma kuda ga vode.

U surovom društvenom okruženju čovek zauzima svoje mesto kojeg mora biti, ma kakav bio, ma šta mislio ili radio, njegovo mesto mora postojati kao konstruktivni deo društva koje ga je snašlo. (Šta bi se desilo i ko bih bio da sam rođen u Japanu ili na Grenlandu?) Može se reći da sve podele i potiču od čoveka, dok se svaka sledeća jedinka ponaša kao prilepak. Prodorniji, istaknutiji umovi (mada to i ne moraju biti) uslovljavaju sve šire i raznovrsnije podele u svim oblastima ljudskog identiteta, pa se ogromnoj većini ostavi samo da nešto od toga izabere i prihvati, čvrsto ga obgrli i za to umire, ubija, galami, gubi prijateljstva i rodbinu.

Ljudi se (u velikom broju) boje samoće bilo kakve vrste, zato je i sila koja jedinku vuče kojekakvim grupacijama toliko snažna. Njen centar je u samoj duši, a odatle se prostire kroz čitavo postojanje njega kao jednog, a koji je deo mnoštva. Zato je i odbrana „svojeg“ tako žustra i vatrena, toliko oštra da iz nje olako (i to se često dešava) može izići ono najgore iz čoveka. Kroz strah od svega što je drugačije i nije u skladu sa onim na šta je ukalupljeno njegovo mišljenje o svetu i bivanju provlači se zverska i zajedljiva nota. Opasna po njega, ali mnogo više za okolinu. Upravo zato što samim činom biranja određuje svoju ličnost, čovek postaje jedna vrsta roba, onog koji se povinuje baš tome što je odabrao da predstavlja. I najednom, to postaje jedino ispravno, jedino vredno, jedini put kojim se može ići je njegov, jedini način da se ispravno mre biva njegov, i to samo iz jednog jedinog razloga - zato što je to njegov put i način razmišljanja. Tu nema vakuuma, sve je savršeno popunjeno, sve se perfektno uklapa (slušaj mene, neka drugih), sve postaje jasno i očigledno (veruj mi, ovo je najbolji put), nikakva nova pitanja više nemaju smisla jer je sve već rešeno (ne pitaj te gluposti) i ostaje još samo jedno - da se umre (eto). A Meša, pak, jednom reče: „Sve što razdvaja ljude za mene je strašno“ (ko još čita njega?).

Kant u redu za pitice

Smiraj dana, grad je umnogome tih i gdekad se oseća čudna neizvesnost. Popriličan je broj praznih stomaka. No, usuđujem se reći da je broj onih sa prazninom u drugom delu tela (glavi, recimo) veći. I tako, tu tišinu, taj san koji grad hvata na prečac, remeti karakteristična buka na lokacijama dobro znanim svima koji su zaduženi za kupovinu nadaleko čuvenih ramazanskih pitica. Negde veća, negde manja gužva. I to se dobro zna gde je koja.

   Pored toga što post podrazumeva uzdržavanje od bilo kakve hrane, on pored toga obuhvata i uzdržavanje od prazne i nepotrebne, čak štetne, priče (pa i delanja takve vrste). Avaj, to nikako ne smeta mnogima, pa se u redovima mogu čuti, odnosno, nema šta se ne može čuti. Ispada da zatvoriti usta za hranu biva lakše nego obuzdati jezik. Pored svih isprika koje koriste oni koji ne poste, uskoro će se naći još poneke na repertoaru: „Ne mogu da šutim toliko...“, „Ko će 18 sahata sklanjat' pogled?“ i tako dalje. No, neću o tome. Želeo bih da kažem nešto o načinima kupovine pitica.

   Ljudi kao ljudi, ima nas svakakvih; kupci kao kupci, ima nas svakakvih. Pre svega, potrebno je razlikovati dva značenja reči RED kada je kupovina ramazanskih pitica u pitanju (i uopšte): red kao kulturološku pojavu (kada se zna neki red) i red kao niz živih ljudi koje stoje mirno i čekaju nešto (pitice u ovom slučaju). Nemali deo kupaca ne razlikuje ni jedno ni drugo, pa je s toga najčešća primedba koja se može čuti ispred pekara: „Mi smo svi budale samo si ti pametan, je l'?“, upućena određenom čoveku neodređenih godina koji apsolutno ignoriše red u oba smisla: red živih ljudi koji nešto čekaju (pitice) ne vidi, a za red kao vaspitno-socijalni poredak stvari ne zna. Eh, tada počinje dramaturgija (što bi rekao Žika Pavlović).

Ja i moje virtuelno Ja

U nutrini je čoveka neutaživa žeđ za pažnjom, podrškom i odobravanjem. Svaki se trudi da na svoj način koliko-toliko zadovolji ove potrebe. Ranije je to bila privilegija manjine, elite koja je imala moć i grčevito je čuvala promovišući samo sebe i svoje ideale, ne dajući masi i običnom pojedincu da iskaže nešto svoje, da obrazloži svoje postojanje i svrhu, da se javi svetu i da bude viđen, da bude čuven pa makar (najčešće, nažalost) i po gluposti, prostoti, nekulturi i čemu već. Sve to, vidite, ranije nije moglo, nije imalo sredstava, a i ako ih je imalo - bila su nedostupna većini.

E, danas, nakon toliko nakupljenih (vekovnih) frustracija mase i običnog pojedinca kao njenog sastavnog dela, konačno se pružila prilika da svaki čovek ima svoj prostor u javnosti i da deli virtuelni prostor sa ostatkom sveta kao što deli realni. Može da snima pesme, filmove, da pokazuje fotografije različitih prigoda demonstrirajući svoj talenat za bilo šta; da piše, kontrira, proziva sve i svakoga, da podstiče na humanost i toleranciju, da je koristi za širenje religije, da osuđuje, prosuđuje i šta još sve ne može činiti danas običan pojedinac putem društvenih mreža. Konačno je postao bitan, pa barem i virtuelno bitan.

Naravno, sav ovaj informaciono-tehnološki kurcšlus ima i svoje dobre i plemenite strane. Putem društvenih mreža smo upoznali doista divne i pametne ljude, našli podstreka za važne projekte koje smo započeli ali nismo imali snage ni volje da ih dovršimo, ustuknuli pred kojekakvim talentima istih onih običnih pojedinaca koji su ćutali i koji bi ćutali i dalje da nije ove tehnološke blagodati. No, uvek postoji ona druga strana, mračna, na kojoj vlada glupost i neukus, laži i obmane, umišljenost i kompleksi. Interesantno, ta strana zahvata mnogo veći, neuporedivo veći virtuelni prostor i pažnju. Takva nam je realnost, koja se u ovom slučaju samo projektuje diljem interneta i društvenih mreža.

U hladu mlečnih restorana (i ostalih ugostiteljskih objekata)

Ekipa u hladu - tu! Dobar pogled - tu! Gomila ključeva, telefona, kafica na stolu - tu! Akcija - snimanje može da počne.

U ovom „fenomenu“, pak, nema ničega znamenitog i neuobičajenog, jer to je svakodnevni prizor na svim gradskim ulicama (leti) i lokalima u svetu. Momci i devojke sate i sate neumorno troše na redovno pretresanje tuđih života. Zašto čovek jednostavno mora da ogovara ljude? Koliko god da se odgovor na ovo pitanje činio nedokučiv, on je prilično prost i neverovatno blizu, jer se upravo nalazi u nama samima.

Čovek je društveno, socijalno biće. Stoga znači da on nikako ne može živeti potpuno sam; pogotovo čovek u urbanim sredinama. On je deo jedne mnogo veće celine, jednog organizma koji često ume da bude neumoljiv, prosto proždirući individualnost. Kao deo te celine, čovek logično umnogome zavisi od ostalih gradivnih elemenata (ljudi). Samim tim, dakle, on mora obraćati pažnju na druge ljude; to je neminovno. Svakom čoveku, koji do drži do sebe i koji se trudi da u nekoj delatnosti postigne rezultate, je bitno šta drugi ljudi misle i govore o njemu i njegovom radu. To, na kraju krajeva, i određuje uspeh jednog čovek u društvu. (Tako i znamo za sve velike ljude koji su živeli pre nas, jer su nam drugi ljudi preneli o njima.) Sada se iz tog neophodnog obraćanja pažnje na druge ljude polako rađa ogovaranje: nemogućnost da se mišljenje o nekom čoveku (to, nažalost, najčešće bude dobar prijatelj) zadrži za sebe već se iz mnogih razloga mora saopštiti nekome. Onda taj neko prenese nekom drugom i tako dalje, te ta priča dobija eksponencijalni rast i za tili čas se rasprostrani među narod. A svima je poznato da priče koje se prenose od usta do usta strahovito menjaju svoj prvobitni sadržaj (usled potrebe čoveka da u priču umetne i deo sebe, svesno ili ne), pa na kraju (po zakonu) te priče o nekome uvek ispadaju drugačije, i (takođe po zakonu) mnogo gore i prljavije nego izvorne.

Antimaterija i Ekrem Jevrić (ili zašto nije popularno znati)

U čoveku je možda najjača od svih želja - želja za saznanjem. On se rađa kao nejako biće, potom saznaje kako da hoda, da jede, da priča, da se pravilno olakšava... Saznaje kako da živi. Susreće se sa čudnim i nepoznatim svetom oko sebe; počinje da ga saznaje, da ga upoznaje. Saznaje o svetu u kome živi iz knjiga koje pisali neki drugi ljudi koji su istim putem došli na ovaj svet i identično ga saznavali. Ipak, razlika među ljudima je takva da su neki prihvatili svet onakav kakav su i isprva saznali, dok ga neki drugi nisu prihvatali kao takvog: želeli su da ga menjaju, jedni da ga unapređuju a drugi da ga unazađuju. Znači, imamo tri vrste homo sapiensa: jedni koji vuku nazad, drugi koji stoje u mestu i treći koji guraju napred. Od pamtiveka je ogromna većina ljudi volela i želela da ih vuku; dosta njih je zadovljno inertnim stajanjem; dok je najmanji broj onih koji svoj unutrašnji mir nalaze u besomučnom guranju. Ta razlika među ljudima se zadržala do današnjih dana.

U jednom trenutku čovek pomisli da ga zna (svet). „A, đe da zna?“ Kako, kad moderan čovek nema mnogo vremena da dublje saznaje svet? Mnogima su kazivali kako je sve jednostavno i prosto: s30vet, priroda, čovek, društvo... Možda, ako se posmatra kroz jedan uzan vidik. Tada je zaista sve prosto i lako objašnjivo. I svako ima svoje objašnjenje; jer, hiljadu će slikara naslikati jedno te isto stablo na hiljadu načina. Ali, to stablo ima jedan jedinstven put razvoja i održavanja svog života; put koji se ne vidi spolja, već se do njega dolazi guranjem, kopanjem ili rudarenjem (izvinićete mi na metafori). Tako, dok mnogi prihvataju stablo takvo kakvo jeste, malo je onih koji se pitaju zašto je stablo takvo kakvo jeste, a još manje je onih koji istražuju zašto je stablo takvo kakvo jeste tj. onih koji guraju.

Strah od ugašenog televizora (I deo)

Jedno od osnovnih, iskonskih stanja čoveka je strah. Ako taj termin poistovetimo sa fobijom, onda nam na pamet padaju sve one nekakve reči koje dolaze pre fobije: klaustrofobija, ksenofobija, agorafobija, homofobija i tako dalje, i tako dalje. Zato što živimo u periodu tranzicije, modernizacije i specijalizacije, naravno da smo i jedan opšti oblik straha morali analitički da raščlanimo na mnoštvo užih strahova, tako da onda budemo specifični i po tom pitanju. Taj i taj je klaustrofobičan, onaj homofobičan, ovaj ksenofobičan. Jednostavno, neki uži vid straha danas ide uz karakter, da ne kažem uz izgled. Često ni ne znamo da imamo neki strah (neustrašivi smo), pa tek kada pročitamo u medijima o tim specijalnim strahovima, mi onda sebi priznamo: „Čoveče, ja imam ovu fobiju...“. I tako tada imamo o čemu da razgovaramo sa društvom: međusobno saznajemo svoje strahove i svako bira svoj. Ova analiza straha ide toliko duboko da to postaje komično.

Zato sam se i ja okuražio, pa tako želim da patentiram jedan novi strah: strah od ugašenog televizora. Ako kažem da je to telefobija slutim da će mnogi smatrati da je nekoga strah od teleta (verovatno da postoji neko ko nije ravnodušan prema teletu, te mu eto još jednog straha), što ne bi bilo zgodno. Ako, pak, to nazovemo tevefobijom, to onda podrazumeva strah od televizije uopšte, a meni je bitan naglasak na ugašenom televizoru (koji je pre par minuta bio uključen). Zato i neću vapiti da patentirani strah iskažem i kroz neku (ne znam koju)fobiju. Eh, u čemu se ogleda ovaj strah.